Поливинилхлорид је скраћеница на енглеском као ПВЦ. То је полимер винилхлорид мономера (ВЦМ) полимеризован пероксидима, азоједињењима и другим иницијаторима или под дејством светлости и топлоте према механизму реакције полимеризације слободних радикала. Хомополимер винил хлорида и кополимер винил хлорида се заједнички називају винилхлоридна смола.
ПВЦ је бели прах аморфне структуре са малим степеном гранања. Температура преласка стакла је 77 ~ 90 ℃, а почиње да се разлаже на око 170 ℃. Има слабу стабилност на светлост и топлоту. Разлагањем настаје хлороводоник, који се даље аутокатализује и разлаже, изазивајући промену боје, а физичка и механичка својства такође брзо опадају. У практичним применама, стабилизатори се морају додати да би се побољшала стабилност на топлоту и светлост.
Молекуларна тежина индустријски произведеног ПВЦ-а је углавном у распону од 50.000 до 110.000. Има велику полидисперзност. Молекулска тежина расте са смањењем температуре полимеризације. Нема фиксну тачку топљења. Почиње да омекшава на 80-85°Ц и постаје вискоеластична на 130°Ц. , 160～180℃ почињу да се претварају у вискозно течно стање; има добре механичке особине, затезна чврстоћа је око 60МПа, ударна чврстоћа је 5-10кЈ/м2 и има одличне диелектричне особине.
ПВЦ је некада био највећа светска производња пластике опште намене [ГГ] #39, и има широк спектар примена. Широко се користи у грађевинским материјалима, индустријским производима, дневним потрепштинама, подној кожи, подним плочицама, вештачкој кожи, цевима, жицама и кабловима, филмовима за паковање, боцама, материјалима за пену, заптивним материјалима, влакнима итд.
